izazov i istina
vec mesec dana spavam sa devojkom za koju mogu da kazem da mi se ne dopada. mislim jeste ona zabavna i lepa, ali prosto nije to to, ne osecam je ni malo. ali spavam sa njom, prosto sporta radi i da ne bi sedeo kuci i mislio na onu malu vesticu u koju sam zaljublen.
Problem sa tom tom devojkom sa kojom se vidjam, je sto i pored toga sto je drzim na distanci i sto sam joj rekao da ne zelim nista vise osim seksa, ona se potajno nada da ce ipak biti nesto vise, zato mi je pre neki dan rekla: Znas, ti si moj izazov.
pogledao sam je, nasmejao se i rekao: a ti si moja istina.
ona se nasmejala takodje, kao bas dobra fora, jer nije skapirala sta sam ja zaista mislio.
a mislio sam sledece, da je moja istina takva, da trenutno moram da spavam sa devojkom koja mi se ne svidja, i da cu to morati da radim i u buduce, dok ne budem bio sposoban i umesan da zadrzim devojku koja mi se zaista svidja, kada opet budem naleteo na nju.
i zato, vidjam se sa svojom Istinom svremena na vreme, jer samo kada joj covek pogleda u oci, moze da shvati da gresi, a kada shvati da gresi, moze da pokusa da ispravi svoje greske.
osecanja
Sinoc sam napravio prvi korak, od dvadeset i pet koliko ih imam.
Bio sam sa devojkom koja mi se ne svidja. I bicu opet sa njom. Zato sto mislim da tako treba.
Sinoc sam shvatio jos nesto. Znacenje reci pesme od parnog valjka, sve jos mirise na nju.
“U mojim venama jos je njenog otrova,
jos je doza prejaka,
a tebe ljubim
da ne poludim,
samo da zaboravim.”
U nekim trenucima sam se zbog toga osecao grozno. Bas odvratno. Ali moram priznati, biti sa zenom, pa makar mi se i ne svidjala bila je nekako oslobadjajuce.
Ali ono sto me i dalje muci je mala vestica. Nikakav kontakt nemamo vec osam dana. Ona je izjavila da je samo zelela da se malo zabavi, a ja se kreten zaljubio.
Svih osam dana se pitam, da li je moguce da sam ja nju osetio na nacin na koji sam je osetio, a da ona nista od toga nije osetila. Recimo, kada bih je masirao po vratu, taj dodir moje sake i njenog vrata, bi ja u istom trenutku osetio na svom vratu, ili koji vec deo tela da joj masiram. Mislio sam da je to nemoguce, ali da nisam osetio, ne bih verovao da mi neko prica.
Takodje kada bih je drzao za ruku, posle samo nekoliko minuta, bio bih potpuno smiren, stalozen, opusten, delovala je na mene kao neka najbolja droga.
I zar je zaista moguce da ona nista od toga nije osetila? Mozda samo nije zelela da se prepusti.
Pevac goribora je napisao, i to je jedino sto mi ostaje.
„Mozes ti prijatelju da se trudis koliko hoces
Ali kada nece, nece i ti tu nista ne mozes
Mozes samo da udahnes duboko i pomislis da ce proci, pa mozda i prodje“
Danima disem duboko, ali jos ne prolazi.
Propuštene prilike
Nekoliko trenutaka pošto se začulo zvonce, prosedi muškarac obučen u izbledele, braon somotske pantalone i pulover na romboide spustio je čašu do pola ispunjenu viskijem, a zatim je ustao iz udobne fotelje i uputio se ka ulaznim vratima. Polako ih je otvorio.
Spoljašnje svetlo za trenutak ga je zaslepelo, ali ubrzo je uspeo da povrati vid. Sa druge strane kućnog praga stajala su dva muškarca obučena u jednobrazna crna odela i crne košulje. Uredno obrijani i podšišani, više su podsećali na neke sterilne prostorije nego na ljude. Takav utisak upotpunjavale su takođe crne pločice na levoj strani grudi, na kojima je umesto imena bilo ispisano „Služba za populacionu politiku“.
Iako ih je još od juče smireno očekivao, kada ih je ugledao veoma se uznemirio. Nije mogao ništa da kaže, samo je ćutao. Tišinu je prekinuo jedan od dvojice muškaraca u crnim odelima.
„Dobar dan. Treba nam gospodin Dragomir Petrušić.“
„Ja sam.“
„Znate zašto smo ovde?“
„Da, očekivao sam vas još juče. Već sam se ponadao da nećete doći.“
„Mi uvek dolazimo. To nam je posao, samo nismo hteli da vam kvarimo rođendansko slavlje.“
„Veoma učtivo od vas. Hoćete li da uđete? Baš sam pio odličan burbon koji sam dobio na poklon.“
„Rado, ali pravila službe su takva da ne možemo da prihvatimo vaš poziv. Sačekaćemo vas napolju ukoliko imate još nešto da obavite pre nego pođete sa nama.“
„Sve sam završio. Samo da uzmem jaknu i spreman sam“, odgovorio je Petrušić, a zatim je ušao u kuću ostavivši ulazna vrata otvorena.
U crnoj limuzini Petrušić se sa dvojicom službenika ćutke vozio više od sat vremena, da bi se potom zaustavili ispred ogromne bele zgrade koja je podsećala na bolnicu. Doduše, Petrušić je znao da ta zgrada nije dom za lečenje već nešto sasvim suprotno, iako je imala prijemno odeljnje kao i osoblje koje je sprovodilo takozvane pacijente do njihovih soba, koje su takođe podsećale na bolničke sobe. U jednoj takvoj obreo se i on.
„Ovo je vaša soba“, obratila mu se medicinska sestra pruživši mu ključ. „Doručak je u osam, večera u sedam, a ručak od jedan do tri. Sala za ručavanje je na prvom spratu. Slobodni ste da se šetate kuda god poželite u okviru zgrade, osim na mestima gde je to posebno naznačeno. Nadam se da ćete se osećati komotno i opušteno.“
„Hvala vam“, rekao je Petrušić
„I da, ukoliko želite da razgovarate sa sveštenikom možete ga posetiti u toku sutrašnjeg prepodneva, takođe na prvom spratu.“
„Mislim da tu mogućnost neću iskoristiti, ali u svakom slučaju hvala na obaveštenju.“
„Ako vam nešto zatreba samo pozvonite. Do viđenja.“
„Do viđenja.“
Pošto je sutrašnji dan proveo šetajući, ispijajući kafe i čitajući novine, vratio se u sobu i neobavezno šaltao kanale na televizoru smireno čekajući ono zbog čega je i došao u ovu ustanovu.
Negde oko devet sati uveče u sobu je ušao sredovečni muškarac u belom odelu, koje je ličilo na odela koja su nosili lekari u bolnicama.
„Dobro veče.“
„Dobro veče.“
„Kako ste gospodine Petrušiću?“
„Sa obzirom na dati trenutak više nego dobro.“
„Nadam se ste proveli prijatan dan.“
„Jesam. Mada postoji na desetine mesta na kojima bih radije proveo svoj poslednji dan života.“
„Kao?“
„Sunčane plaže Malibua ili recimo neki vidikovac na Andima.“
„Dobar izbor, no znate da nažalost to nije moguće. Zakonom je određeno da svi okončamo naš život u jednoj ovakvoj ustanovi.“
„Znam. Samo nije meni problem mesto, već vreme, odnosno godine.“
„Niste vi jedini koji se na to žali, ali pedeset godina je gornja granica do koje možemo da dopustimo trajanje ljudskog života. Planeta je prenatrpana. Velika mogućnost je da će se ubrzo granica spustiti na četrdeset i pet godina.“
„To je zaista premalo.“
„Jeste, ali to je jedini način da održimo kakvu takvu stabilnost naše društvene zajednice.“
„Da“, odmahnuo je rukom Petrušić, prisetivši se svih propagandnih slogana i filmova o važnosti očuvanja društva i potrebi žrtvovanja za više ciljeve. Brzo je promenio misaoni tok ne želeći da tim bljuvotinama kvari poslednje trenutke života. Njega je mnogo više zanimalo šta je ono što će uskoro uslediti.
„I šta će se sada desiti?“ upitao je Petrušić.
„Daćemo vam da popijete tabletu uz koju ćete polako utonuti u san, a do ujutru će vaše srce prestati da kuca.“
„Hah“, prilično jednostavno zvuči.
„Zaista i jeste tako. Papirologija koja sledi posle vaše smrti mnogo je komplikovanija.“
„To već nije moj problem. Nego mene zanima nešto drugo. Šta bi se desilo ukoliko mi puls ne bi stao do ujutru.“
„To je praktično nemoguće, i spada u domen statističke greške. Do sada smo imali samo nekoliko takvih slučajeva.“
„I kako ste ih tretirali?“
„Pravila dozvoljavaju slobodan život i prirodnu smrt svakome ko posle naše posete dočeka zoru. No kao što rekoh, ne bi trebalo da se tome nadate.“
„Zar mi u ovom trenutku bilo šta drugo preostaje?“
„U pravu ste, nije vam ništa drugo preostalo. Nego, moramo da počnemo. Imate li možda poslednju želju?“
„Hm. Mogu li da poželim bilo šta?“
„Šta god hoćete.“
„I vi ćete mi to ispuniti.“
„Naravno. Takvo je pravilo, a i ovo je dvadeset i šesti vek, mogućnosti su neograničene.“
„Odlično. Onda je moja poslednja želja da mi prikažete sve prilike koje su mi se ukazale, a koje sam propustio za vreme života.“
„Želja vam je zaista neobična. Ljudi uglavnom traže da popuše cigaretu, popiju pivo ili vide zalazak Sunca, a vi biste da vidite sve prilike koje ste propustili tokom života. Moram priznati da vam je zahtev prilično mazohistički. Zašto kažnjavate sebe?“
„Jednostavo želim da vidim.“
„Pretpostavljam da još uvek patite zbog neke neostvarene ljubavi“, pokušao je doktor da odgonetne tajnu Petrušićeve poslednje želje.
„Možda“, zagontno se nasmešio Petrušić.
„Budite onda strpljivi. Za nekoliko trenutaka ponovo ćete je ugledati.“
Doktor je otkucao nešto na kompjuteru. Koju sekundu kasnije u maloj sobi zavladao je mrak, da bi se potom uz snažan snop svetlosnih zraka obreo u svom detinjstvu.
Stajao je pred majkom koja je jecala nad polomljenom igračkom koju je on nekoliko časaka ranije grubo bacio jer mu se nije dopadala. A nesrećna žena danima je gladovala na poslu da bi sakupila novac za igračku.
Tih nekoliko minuta trajalo je predugo, tek sada je shvatio koliko je tada povredio majku, ali bio je dete, nije mogao da zna.
Nastala je izmaglica, da bi mu se potom pred očima pojavila majka koja ga obasipa poljupcima dok on radosno drži igračku u rukama.
Mrak.
Uplašeno je trčao dok su neki stariji dečaci tukli njegovog najboljeg drugara. Bežao je jer nije imao hrabrosti da im se suprotstavi. Sutradan je otišao u bolnicu da poseti drugara kome je ruka bila u gipsu, ali on nije želeo da razgovara sa njime jer se osećao izdanim.
Izmaglica.
On uleće u grupu dečaka pokušavajući da odbrani drugara, ali oni i njega obaraju na zemlju, a zatim ga besumučno udaraju. Sutradan su oboje u gipsu ležali u bolničkoj postelji osećajući zajedništvo i neraskidivu povezanost.
Mrak.
Opet moj kukavičluk, pomislio je, dok su pored njega prolazili devojčica u beloj haljinici i jedan tršavi dečak. Noćima nije spavao zamišljajući da je on taj tršavi dečak, ali dok je on skupljao petlju da joj iskaže svoje simpatije, pojavio se neko drugi.
Izmaglica.
Srećan, za ruku drži devojčicu u beloj haljinici dok zajedno hodaju do škole.
Petrušić je uznemireno pratio isečke iz svog života, kao i ono što je moglo biti a nije. I dok je on ćutke ležao na krevetu, doktor je sa zanimanjem strasnog voajera posmatrao njegov život.
Scene su se nizale jedna za drugom. Činilo se da im nema kraja. Dugo je trebalo da se izmenjaju sve promašene prilike u ranom detinjstvu, školi i tinejdžerskim danima. Za njima je došlo mladalačko doba.
Pred Petrušićevim očima smenjivale su se devojke kojima je hteo da priđe a nije, one kojima je hteo da iskaže ljubav a nije, kao i one koje je kao krpu odbacio nakon trenutnog zadovoljstva. Konačno pojavila se i ona, za koju je tek kada je već bilo kasno shvatio da je ljubav njegovog života. Zadrhtao je kada je ugledao. Prepoznao je njenu sobu, a dobro je pamtio i prizor koji se pojavio, jer ponavljao se iz dana u dan.
Pošto bi vodili ljubav ona bi ga molila da ostane i prespava kod nje, a on bi to uvek odbio ne želeći da se vezuje. Smatrao je da ima još mnogo devojaka koje ga čekaju, a ustvari se plašio da prihvati osećanja koja je imao prema njoj. Dobro se sećao i onog jutra kada mu je iznervirana još jednim njegovim odbijanjem da se ujutru probude zajedno rekla:
„Ako sada odeš, više se nikada nemoj vratiti.“
Lakonski se osmehivao dok je oblačio pantalone. Više je nikada nije video. I tek kada je izgubio shvatio je da je voli. No, ona je našla drugog a potom se i udala.
Izmaglica.
Njih dvoje, zajedno sa troje dece kite novogodišnju jelku.
Petrušić je sklopio oči, poželevši da istog trena popije famoznu pilulu i zauvek nestane, ali čim je ponovo razmakao kapke prizori iz njegovog života nastavili su da se ređaju.
Doktor je primetio Petrušićevu reakciju i zapitao se kakav li je haos ovaj prizor izazvao u njegovoj svesti. Iz takvog razmišljanja prenuo ga je otkucaj sata. Pogledao je malu skazaljku na satu koja je pokazivala jedan posle ponoći.
Zar je već toliko prošlo, pomislio je, jer odavno je trebalo da završi sa procedurom oko Petrušića.
„Valjda će se ovaj svojevrsni osvrt u prošlost uskoro završiti“, rekao je tiho, više za sebe. No, mogao je samo da se nada, jer pravila su strogo nalagala da mora da ispuni pacijentovu poslednju želju.
Mrak i izmaglica naizmenično su se smenjivali. Petrušić je paralisan posmatrao detalje iz svog života. Bio je u potpunoj neverici. Zar je moguće da sam sve ovo propustio, ponavljao je u sebi iznova.
Za to vreme, doktor je nestrpljivo gledao na časovnik. Činilo mu se da se kraj ne nazire. Nekoliko puta bio je na ivici da prekine izvršenje programa, ali uvek bi uspevao da se obuzda jer je znao da bi kazna za kršenje pravila bila više nego stroga, u najboljem slučaju bi ostao bez posla. Zbog toga je jedino mogao da sedi i strpljivo čeka da se pregled propuštenih životnih prilika gospodina Petrušića okonča. Doduše, bio je više nego iznenađen brojem tih prilika. Podstaklo ga je to da razmišlja o svom životu i prilikama koje je on propustio.
Kroz prozor male sobe, polako su se pomaljali zraci Sunca. Petrušić je i dalje nepomično pratio isečke iz svoje prošlosti, dok je doktor razmišljao o svom dotadašnjem životu.
Uskoro se pojavio i prizor koji je Petrušiću bio najsvežiji u sećanju. Na preključerašnjoj proslavi svog rođendan poželeo je da zagrli najboljeg prijatelja i kaže mu da ga voli, ali to nije učinio.
Izmaglica se pojavila po poslednji put. Petrušić je snažno zagrlio najboljeg prijatelja, a potom mu rekao:
„Volim te, i hvala ti za sve zajedničke trenutke koje smo proživeli.“
Kada mu se posle nekoliko trenutak misaoni tok vratio u sadašnjost, video je doktora kako nešto nervozno piše po papiru. Skrenuo je zatim pogled u pravcu prozorskog okna kroz koji je ugledao sunčani dan. Osmeh mu je zaiskrio na licu. Kada je doktor primetio taj osmeh, obratio se Petrušiću glasom prevarenog čoveka:
„Zar je moguće da je ovo bio vaš plan od samog početka?“
Petrušić je ćutao nekoliko trenutaka razmišljajući da li da otkrije svoju malu tajnu. No, pošto je znao da su pravila u vezi populacione politike veoma jasna i nedvosmislena, i da se niko ne bi usudio da ih prekrši, pa samim tim je znao da je sada potpuno bezbedan, odlučio se da doktoru kaže istinu.
„Jeste. Pa i sami ste znali da mi je to poslednja nada.“
„Moram priznati da nas još niko nije prevario na ovaj način.“
„Ako vam je za utehu bar ćete znati ako neko pokuša da vas prevari sledeći put.“
„Mislim da neće biti sledećeg puta. Kada nadležni budu pročitali izveštaj koji ću napisati, siguran sam da će izvršiti promenu pravila. Inače će ljudi masovno početi da dolaze sa istom poslednjom željom.“
„Da, to bi bilo pogubno po vašu populacionu politiku.“
„Populaciona politika nije tema za sprdnju,“ srdito je rekao doktor.
„Ni moj život nije sitnica da ga se tek lako odreknem“, uzvratio je Petrušić.
„Da to vidim. U svakom slučaju, uspeli ste u svom naumu. Među nama, mislim da bi vam trebalo odati priznanje na tome.“
„Hvala. Mada mi nije bilo ni malo lako. Nisam verovao da moj plan može da upali. Ustvari, nisam mogao ni da pretpostavim da sam ovoliko životnih prilika propustio. Imam osećaj kao da mi je čitav život jedan veliki promašaj.“
„U pravu ste. I ja sam iznenađen. Sigurno vam nije bilo lako da ponovo proživite sve ove događaje, a pogotovu ne da vidite gde bi ste bili da ste pametnije postupili.“
„Osećam se užasno. Cena koju sam platio za nastavak života, zaista je velika. Nisam ni slutio da ću se ovako osećati. Ona scena sa jelkom i mojom nerođenom decom proganjaće me dok god budem bio živ.“
„I šta ćete sada kada ste dobili život na poklon?“
„Pa jedino što mogu. Idem da živim i pokušam da više ne propustim niti jedan trenutak.“
„Želim vam onda svu sreću u tome. Što se mene tiče, možete ostati kod nas na ručku a zatim ste slobodni da idete kuda vam volja.“
„Hvala.“
„Do viđenja gospodine Petrušiću“, rekao je doktor a zatim izašao iz sobe.
„Nadam se da se ipak više nećemo videti“, dobacio je Petrušić, lagano ustajući iz postelje.
Novoodisnja zelja
Najabolji drug pozeleo mi je u ovoj godini da spavam sa 25 zena.
Rekoh mu da je to neizvodljivo. On kaze..samo slusaj mene i moje savete i videces da je vise nego izvodljivo.
hm..i dalje sam skeprican, mada sam mu obecao da cu dati sve od sebe da ispunim njegovu novogodisnju zelju.
strpljenje
drugarica mi kaze da budem strpljiv. Kaze sve ce doci na svoje, popustice
i ta tvoja vestica.
Posle tri meseca je popustila i smuvala se sa tobom, daj joj sada vremena
da shvati da zeli sa tobom nesto vise od obicne zabave.
I ja se sada kao trudim, vezbam strpljenje. A vestica hladna, ne ferma me
dva posto.
Al ja sam kao strpljiv, jer strpljen je spasen. Meni se cini da je
strpljiv na korak do ludila. Gde je granica? Meni se cini da sam ja vec
lud.
Kazna za ljubav
I taman kada sam pomislio da sam svoje oduzio kao i mnogo puta do sada ispostavilo se da nisam bio u pravu.
Ostalo je jos da platim cenu ljubavi. A taman sam zaboravio, mislio sam proslo je. Kad eto saceka me iza ugla. i sada moje reci zvuce kao obican klise. Isposvest jednog nezrelog tinejdzera. Al briga me. Mozak mi ne radi. Inspiraciju i stil nemam. Samo nervoza govori iz mene.
A evo kako je sve pocelo.
Pre cetiri godine upoznao sam je u klubu. Pozvao da izadjemo. Smuvali smo se. sledecih deset meseci smo uzivali, a onda sam se ja uplasio. Ona mi se priblizila, a ja je odbacio. Hteo sam slobodu, nezavisnost. Da jurim druge, da ih menjam. Da budem kazanova. Ostavio sam je.
I tek kada sam raskinuo sa njom, shvatio sam koliko mi znaci i da je ustvari volim. Nocima nisam spavao, ali sve sam to podnosio, u ime veceg i viseg cilja za koji sam mislio da imam.
Nismo se culi nekoliko meseci, a onda smo se videli i dogovorili da budemo ljubavnici.
Trajalo je to dve ipo godine. Nas odnos zasnivao se na sintagmi koju sam izmislio, manje od veze a vise od kres kombinacije. Isli smo svuda zajedno, spavali zajedno, putovali zajedno, i jedino sto nas je odvajalo od veze je to sto smo se u javnosti pravili kao da nismo zajedno vec da smo drugari. Meni je to bilo super, zabavno i uzbudljivo. Seks je takodje bio odlican. Ustvari vise nego odlican, moj a siguran sam i njen, najbolji u zivotu.
Postojala je naravno i druga strana medalje. Ona je sve vreme bila zaljubljena u mene, ustvari volela me. Trpela je nas odnos, nadajuci se da cu jednog dana promeniti misljenje i odluciti da opet budem u vezi sa njom. Ali ja to nisam zeleo, pa smo se zbog toga svadjali cesto. Bilo je dve nedelje super, a onda dve nedelje svadji i rasprava.
Imali smo i dogovor da se vise ne vidjamo, da imamo druge. Onda bi ona nasla decka a ja devojku, ali bi sve to bilo kratkog daha, jer bi se vratili jedno drugome. Nju je moj odnos prema njoj boleo, a mene je nas odnos i pored bezbroj lepih zajednickih trnutaka cinio nervoznim. Potajno sam se nadao da ce ona uspeti da prelomi, da ce naci decka i ostaviti me jer ja nisam imao hrabrosti da je ostavim. Ali ona me je suvise volela da bi nasla drugog.
I onda prosle godine, u sred pakla u kome sam bio, i koji je ona zajedno sa mnom podnosila i nasla mi se u nevolji, ja sam je ostavio. Rekao joj da ne zelim vise da spavam sa njom i da sam nasao drugu.
Poludela je. Odlepila. Znao sam da je boli, ali nas odnos nisam mogao vise da podnesem. Jer sto sam ja bio hladiniji, to me je ona vise pritiskla da budem sa njom. To me je gusilo, cinilo nervoznim i napetim. Morao sam da prekinem sve.
Nadao sam se da cemo ostati prijatelji, i zeleo sam to, ali ona to naravno nije mogla, jer nije mogla biti sa nekim koga voli, koga zeli i sa kime zeli da zajedno zivi.
Rekla mi je da je vise nikada ne zovem. Da joj se nikada ne javim na msn na kome smo provodili sate pricajuci za vreme mog radnog vremena. Da joj mailove vise ne saljem. Doslovno nista, kao da nikada nisam postojao, da me nikada nije srela. Bolelo ju je mnogo, ali nisam mogao ni da slutim koliko. Sve do pre nedelju dana, kada sam se ja nasao u njenoj ulozi. Mislim, vec duze sam u toj ulozi, ali sam je tek sada postao svestan.
Od avgusta se vidjam i muvam sa jednom devojkom. Trebalo mi je tri meseca truda da bih se smuvao sa njom, a potom i zavrsio u krevetu. i sve bi bilo bajno i krasno, da ona zeli bilo sta ozbiljno sa mnom. Ali ona to ne zeli. Ona zeli samo zabavu, poneki kres i to je sve. Takav odnos bi trebalo da bude ideal kojem muskarac tezi, ali meni je to nocna mora. Zasto? Zato sto sam shvatio da sam zaljubljen u nju. Stalno o njoj razmisljam, razmisljam kako da je inpresioniram, kako da je odusevim, gde da je vodim, sta da joj pokazem, koji dobar vic da joj ispricam. A ona za to ne haje. Sluzim joj samo kao dobra zabava. Kada pozeli mazi se sa mnom, a kada ne zeli, onda me samo grubo odgurne od sebe i kaze mi, decko nemoj da smaras i da me silis. Kada ja budem htela dobices.
Osecam se kao prosjak njene ljubavi. Sedim pored nje i cekam da me dodirne, zagrli, poljubi. Cekam kao kuce kosku od svog gazde. Osecam se bedno. Boli me. i tek sada znam kako je bolelo devojku sa pocetka teksta. A ona je to trpela dve ipo godine. Osecam krivicu, i osecam se lose, jer sam ja veoma zasluzan za to stanje. Ipak podjednako je kriva i ona jer mogla je da raskine sa mnom. U svakom slucaju, svaka joj cast, ja sam u ovome tek mesec dana i hocu da izludim.
Moram da prekinem sa njom. A nemam snage. Kako da prekinem sa onom sa kojom zelim da spavam i delim krevet. Pored koje zelim da se probudim ujutru. One u koju sam zaljubljen.
Ne znam kako, ali znam da moram. Nema mi druge. To je jedino resenje. Moj jedini izlaz. Prekinuti kontak sa njom, i sobzirom da cu zbog odredjenih okolnosti biti prinudjen da je vidjam, truditi se da to bude sto redje i sto krace. Pustim da vreme ucini svoje. Da je zaboravim.
A tako mi je dobro sa njom. Kada je ok prema meni, osecam se da letim, da mogu sve. Smiren sam, opusten i raspolozen. Isao bih svuda sa njom. Vodio bih je svuda.raygovarao o bilo cemu ili samo cutao i gledao je dok spava. Ali kada je gruba i kada me hladno odgurne, onda sam nervozan, nerasplozen, nadrkan i nadasve nesrecan. Razmisljam o tome sta li misli, sta li joj je, da nema nekog drugog, sa kime se sada dopisuje. Kada uhvatim sebe da razmisljam o tome dodje mi da se izbodem. Ja koji nikada nisam bio ljubomoran. Sada sam najgori olos.
Biti u njenoj blizini boli, pomisao da je ne vidjam takodje boli. Depresija me hvata.
Lezim u krevetu sam i kucam ovaj tekst. Ona u drugoj sobi u krevetu lezi sa cimerkom i mirno spava. Pred spavanje mi je rekla samo jedno hladno laku noc i otisla.
Ispunjen ceznjom, gledam u pravcu vrata. Ustao bih, otisao do nje, uvukao se u krevet i ususkao se pored nje. Naravno, cimerku bih zamolio da ode. Ali necu ustati i otici u tu sobu, jer bi me odjebala i rekla mi da smaram.
Eto, platio sam i cenu ljubavi. Nadam se da je racun za naplatu koji je poceo da stize pre godinu ipo dana napokon u celosti isplacen.
Nocas mi ostaje samo da se nadam, jer sna znam da necu imati.
fin decak
- I sta je rekla za mene?
- Kaze da si suvise fin.
- Hah. Dobro bar nije rekla da sam peder. Za mene je i to napredak.
- Pa i ne bas. To ti je sinonim.
proslost
godinama sanjam slicne snove. neke poznate ljude koji mi cine nesto sto su cinili u proslosti, ili neke nepoznate ljude koji mi cine dela koja su cinili malo pre pomenuti poznati ljudi. kada se ujutru probudim, budem sjeban..ne sjeban jedno pre podne, ili jedan dan. budem sjeban cele nedelje. toliko mi treba da se oporavim, od secanja na neke ruzne dogadjaje. najtragicnije je sto su se ti dogadjaji zbili pre 15 do 17 godina. vise ne vidjam te ljude i nema sanse da ih ikada sretnem(osim u snovima), tako da je nemoguce i da nesto od toga ispravim, postavim na mesto. olaksam sebi.
pa cemu onda pitam se? zasto me to jos uvek pogadja? ako sam procitao gomilu knjga(mnoge autobiografske) u kojima su autori pronasli nacin da se pomire sa svojom prosloscu, zasto ja to ne mogu da ucinim? zato sto mi je nemoguce da je isrpavim? ponekada pomislim da me bas to i nervira..ta nemogucnost da uticem na prosle dogadjaje. ta uzasna spoznaja da je jedina opcija predamnom da prihvatim ono sto je bilo i nastavim dalje..ali ja to ne mogu, i ne znam sta da radim da to ispravim. jer nije samo sjebana nedalja u pitanju..ima tu jos mnogo stvari. moj pogleda na neke ljude...moje reagovanje u nekim situacijama, moja nesigurnost..moja zelja za dokazivanje pred drugima..sve je to posledica tih dogadjaja.
a svaki put posle duzeg perioda ne sanjanja tih snova, pomislim da sam prebrodio, da me to vise ne dotice..da mi je nebitno, daleko i strano.
a onda sklopim oci i sanjam....odnosno, dozivim kosmar.
gde gresim?
posleddnjih mesec dana aktivirao sam se na muvanju devojaka..zakljucio sam da je godinu i malo vise, ostavilo gadnih posledica na moje sposobnosti.
naime, rezultati su katastrofalni.
evo kako izgledaju:
jedna riba me je otkacila jer je navodno udata, jedna jer ima decka.
dok sam jednu muvao, ona se smuvala sa drugim..ovo mi se desilo dva puta
imao sam i slucaj bezanja od mene posle 15 min razgovora
takodje me je otkacila i internet simpatija
ali ja sam kao i dalje uporan!!
Ponuda koja se ne odbija
Prva jutarnja svetlost pomaljala se kroz pukotine spuštenih roletna na prozorima. Zraci nastupajućeg dana igrali su neki samo njima znani ples na mom umornom i usnulom licu. Bila je to za mene samo još jedna u nizu neprospavanih noći koje sam provodio držeći penkalo u ruci, nagnut nad belim listovima hartije pokušavajući da nešto smisleno napišem. Ali sav uloženi trud i sati dragocenog sna bili su uzaludno potrošeni, jer ja naprosto nisam imao talenta. Nažalost, nije se našao niko dovoljno hrabar da me suoči sa tom činjenicom, dok sam ja zbog prevelike želje da postanem pisac uvek uspevao da iznađem neka nova opravdanja za neuspehe, pružajući samom sebi novu šansu i neki novi rok.
Meni bliski prijatelji nisu uspevali da shvate moju manijakalnu želju za spisateljskom karijerom, jer bio je to poriv duboko ukorenjen u moje biće kojem ja nisam uspevao da se suprotstavim, pa makar zbog njega proćerdao i mnogo dragocenog vremena. Ali nije izgubljeno vreme bilo moj najveći problem. Književni neuspeh me je izjedao i razdirao iznutra praveći od mene anksiozno, depresivni psihijatrijski slučaj, sa potpuno razorenim unutrašnjim skladom duha.
Nesanica je postala sastavni deo mog života, a kada bih i uspevao da zaspim, san mi je bio isprekidan i nemiran, dok bi povremeno glava, ruke i noge nekontrolisano poskočili poput čoveka koga elektrošokovima pokušavaju da povrate iz mrtvih. Košmari su me redovno pohodili, a sećanje na njih bi mi uništavalo dnevne aktivnosti.
I tog jutra, snovi nisu slutili na dobro, iako su se znatno razlikovali od svih prethodnih. Bili su živi i intezivni, kao da su java a ne samo san.
Sedeo sam za kompjuterom, čekajući da se podigne sistem, jer sam samo koji tren ranije pritisnuo dugme za start. Ali umesto plave XP slike za dobrodošlicu, pojavio se potpuno crni ekran.
„O ne, ponovo se pokvario.“ pomislio sam, sklapajući oči ne bih li uspeo da obuzdam bes koji me je obuzeo zbog tog saznanja. „Jedan, dva, tri, jedan, dva, tri...“ izgovarao sam mantru koju sam uobičavao da koristim u ovakvim situacijama. Pošto sam je izgovorio dovoljan broj puta, polako sam otvorio oči nadajući se da će me umesto crnog sačekati plavi ekran dobrodošlice. Međutim, crna boja je i dalje zloslutno stajala na istom mestu.
„Do đavalo.“ izgovorio sam glasno. Samo par trenutaka pošto su moje reči narušile tišinu prostorije, na ekranu se krupnim crvenim slovima ispisao tekst.
„Nije do mene baš tako lako stići.“
„Šta bre?“ uzviknuh šokiran.
„Polako, smiri se. Ako se budeš previše uzbudio možeš doživeti srčani udar.“ Ispisao se novi tekst na ekranu.
„Ovo je nemoguće.“ nastavih šokirano da vičem.
„Danas je sve moguće Lazare.“
U tom trenutku meni je sinula spasonosna misao. Lupih se glavom o čelo. „Kakva sam ja budala. Pa ovo je virus. Stara Amiga imala je virus koji se pojavljivao na identičan način.“ glasno sam se nasmejao svojoj naivnosti.
„Nisam ja virus. Mnogo sam ja složeniji organizam da bih bio običan virus.“
Moj smeh je utihnuo. Zamenio ga je novi izraz šoka i neverice.
„Šta si onda ti?“ zamuckujući sam upitao.
„Ja sam neko ko želi da ti pomogne.“
„Ne razumem?“
„Došao sam da ti ponudim svoju pomoć.“
„Zašto misliš da meni treba tvoja pomoć?“ upitao sam, sada već pribranim glasom.
„Zato što te već godinama posmatram kako se mučiš i ne uspevaš da rešiš problem koji imaš.“
„Zar nemamo svi probleme? “
„Mislim na jedan specifičan.“
„Bio bih ti zahvalan ako bi mi otkrio na šta tačno aludiraš.“
„Na tvoj problem sa pisanjem.“
„Istina je da već duže vremena nemam inspiraciju, ali u poslednje vreme mi se javilo par odličnih ideje. Samo je pitanje trenutka kada ću zablistati.“
„Lazare, nemoj da lažeš ni mene, a ni sebe. Tvoja veština pisanja je očajna. Ti nemaš ni jedan gram talenta.“
„U pravu si.“ rekao sam pokunjeno, „ Ali imam veliku želju za pisanjem, a ona sve može da pokrene.“
„Želja je dovoljna za kopanje kanala, ali ne i za ozbiljnu književnost.“ tekst se ispisao na ekranu.
„I sada si se baš ti našao da mi pomogneš?“ odgovorio sam.
„Da.“
„Hoćeš li onda prvo da se predstaviš, moj budući pomagaču.“
„Ja sam đavo.“
„Ma važi. A ja sam Baba Vanga.“
„Molio bih te da prestaneš sa svojim ironičnim dosetkama. Uostalom, ako želiš da ti pomognem, među nama ne bi trebalo da vlada nepoverenje.“
„Izvini prijatelju, ali ja sam ateista. Ne verujem u boga, pa samim tim i đavo je za mene nepostojeća ličnost. Čista fikcija šizofrenih sveštenika.“
„Hoćeš dokaz?“
„Bilo bi to lepo od tebe.“
„Ispruži dlan desne ruke, a ja ću ti upaliti vatru na njemu.“
„Ja sam stvarno skrenuo pameću kada ovo radim. Trebalo bi da odem do apoteke i potražim neke antidepresive. “ rekao sam, ispruživši desnu ruku. Istog momenta, vatra se pojavila na mom dlanu, a njena vrelina je proizvela bol. Vrisnuo sam glasno, a zatim sam dohvatio čašu ustajale vode koja je od sinoć stajala pored monitora, i prosuo je na upaljeni dlan.
„Ti si stvarno djavo.“ rekao sam uplašeno.
„Da.“
„Zašto si došao?“
„Kao što ti već rekoh. Želim da ti pomognem oko tvoje spisateljske karijere.“
„Zar ti to možeš?“
„Ne mogu sve, ali to mogu. Iako je konačan izbor uvek samo tvoj.”
„Onda te slušam pažljivo.“
„Pomoći ću ti da postaneš slavan pisac, a zauzvrat ti ćeš mi dati tvoju dušu.“
„Moju dušu? Ne misliš li da je to previsoka cena?“
„Nije. Uostalom, ja samo dušama trgujem, one su moje osnovno sredstvo naplate.“
„Ako bih se ja odlučio da pristanem na dogovor sa tobom, na koji način bi ti ispunio svoj deo dogovora?“
„Udahnuo bih inspiraciju u tebe. Mada postoji jedna mala začkoljica.“
„Kakva začkoljica?“
„Možeš postati slavan za života ili slavan posle smrti.“
„U čemu je razlika.“
„Ukoliko postaneš slavan za života, stećićeš slavu, bogatstvo i moć, ali čim umreš tvoje celokupno delo biće proglašeno ništavnim. Međutim, ukoliko se odlučiš da postaneš slavan posle smrti, provešćeš život u bedi i siromaštvu, ali pošto umreš, tvoje delo će biti proglašeno za veoma vredno i biće poštovano.“
„Pa i nije ti neki izbor. Imaš li možda nešto drugo da mi ponudiš?“
„Ne.“
„To znači da mogu da se odlučim samo između ova dva?“
„Da.“
„Mogu li onda par trenutaka da razmislim, pre nego što ti dam konačan odgovor?“
„Uopšte ne moraš da mi odgovaraš. Ja ću znati kada se odlučiš.“
„Kako ćeš znati?“
„Mogu da čitam misli.“
„Blago tebi. Voleo bih i ja da imam tu sposobnost.“
„Da nisi ljudsko biće, možda bi je i imao, ovako ništa od toga. Nego, ja sada moram da idem, a ti dobro razmisli za koju opciju ćeš se odlučiti.“
„Dogovoreno. Mada iskreno govoreći, mislim da uopšte neću prihvatiti tvoju ponudu.“
„To nije moguće. Moraš se odlučiti za jednu od dve ponuđene opcije.“
„Ali šta ako ne želim da ti prodam svoju dušu, već se odlučim da zauvek ostanem netalentovani pisac.“
„Zar opet mora da se ponavljam? To prosto nije moguće.“
„Zašto?“
„Zato što je kocka već bačena.“
„Koliko se sećam, ja je nisam bacio.“
„Jesi. Samo toga nisi ni svestan.“
„Hm...“
„Elem, ja sada stvarno moram da idem, čeka me još mnogo nesrećnika poput tebe.“
„‚Ako već moraš da ideš, a ti slobodno, uopšte nisam rad da te zadržavam.“
„Zbogom Lazare, i dobro razmisli.“
„Zbogom đavole.“
Sa ekrana su nestala crvena slova, a za njima je nestao i crni ekran. Kompjuter se ugasio. Čulo se samo zujanje ventilatora na procesoru koji je polako prestajao sa okretanjem. Nastala tišina me je uspavala.
Probudio sam se u kasno popodne. Istuširao sam se, obukao čistu majcu i pantalone, a zatim prionuo na posao. Sakupio sam sve svoje notese i beležnice koje sam koristio za pisanje, potom sam na istu gomilu bacio i sve priče koje sam odštampao na papiru. Tu književni bezvrednu hrpu uhvatio sam u naručje i bacio u kamin. Upalio sam zipo upaljač i bacio ga na belu gomilu. Gledao sam kako moj decenijski trudi nestaje u vatri i dimu. Začudio sam se onome što sam osetio, bilo je to olakšanje. Međutim, obavio sam samo pola posla. Seo sam za radni sto i pokrenuo sistemski disk. Uz pomoć tastature otkucao sam englesku reč FORMAT, da bi zatim duboko udahnuvši pritisnuo dugme ENTER. Moja karijera pisca upravo je završena.
Prazninu koja je nastala kada sam prestao da pišem, odlučio sam da popunim novim hobijem. Naime, upisao sam časove slikarstva. Baveći se slikarstvom nisam imao nikakva očekivanja, jer sam ja merna jedinica za slikarskog antitalenta, jedina moja želja bila je da ispunim dokolicu. Međutim, profesor slikarstva nije delio moje mišljenje. Naime, on je smatrao da su moje slike prava mala remek dela. Uspeo je da slomi moj skepticizam i ubedi me u svrsishodnost organizovanja samostalne izložbe, koja je prošla fenomenalno. Svi poznati kolekcionari utrkivali su se za moje slike, koje su doslovno razgrabili. Jedna izložba bila je dovoljna da steknem slavu i novac. Žene su mi pokucale na vrata koji dan kasnije. Samo se moja duša više nigde nije mogla nazreti.
|
